Snouden: Zlatno doba špijunaže

Zelja rusije jeste da vrati status svetske sile (utopija) ali sprecava je tj. glavna prepreka tom "poduhvatu" je BEZANIJA intelegentnih i obrazovanih gradjana rusije . Za 4 godine napustilo je rusiju vise od 2 miliona intelektualaca /trend u porastu/ bezeci i trazeci politicku slobodu nepodnoseci ostru putinovu represiju civilnog drustva (BEZE i oni kojima se nude privilegije i lepa primanja) i zbog nemogucnosti ekonomskog prosperiteta (ne postoji poslovna klima i prilika) . To je ona PRAVA (drugacija) slika rusije . ruski akademci , pod putinom , shvatise da je nemoguce "POBEDITI" korumpirani sistem , nemastinu i javasluk ... odlucili se za BEZANIJU bez obzira na snazno sputavanje putinove masinerije . Natprosecno obrazovani i inteligentni ruski gradjani (visoka klasa cak i za svetske prilike) masovno napustaju rusiju . Kvalitet obrazovnog sistema u rusiji se nezaustavljivo SROZAVA ... BEZANIJA mozgova iz crne rupe , iz nedodjije - trazeci spas iz putinovih fekalija ... BEZANIJA glavom bez obzira ("jednom se zivi") . rusija srlja u ambis .... (istorijski gledano , samo zbog kradje tudjih teritorija , rusija je najveca drzava planete Zemlje) . Da bi absurd bio veci :- Tolika rusija nije u stanju da svakih 5 (+5) godina iznedri nove sposobne politicare (sa novim i svezim idejama) , vec su im "100 godina" na vlasti jedne te iste face (opsednute korupcijom , lopovlukom , RATOM ...) poput putina , lavrova , doskora curkina itd itd itd . rusi jesu prirodno nesposobni !!! Najvece svoje uspehe rusija je imala kad su je VODILI STRACI (primera Svabice Katarine Velike ili Gruzina Staljina) ili Petar Veliki koji je "segrtovao" po oduvek civilizovanoj Evropi !!!

Evo jednog podatka za Riplijevu rubriku Verovali ili ne iz našeg novog nacionalno-bezbednosnog doba. Koliko Amerikanca ima pristup poverljivim informacijma? Odgovor: 5,1 milion, što je brojka koja otkriva eksplozivni rast nacionalno-bezbednosne države nakon 11. septembra. Zamislite takav sistem koji je morao da izvrši bezbednosne provere za toliko ljudi koji će imati pristup našem tajnom svetu (uz troškove u milijardama dolara). U pitanju je broj približan ukupnom stanovništvu Norveške, i znatno veći od populacije Kostarike, Irske ili Novog Zelanda. Pa ipak je to samo oko 1,6% američkih stanovnika, dok nas 98,4% neproverenih i dalje živimo u neznanju. Naravno, radi naše sopstvene bezbednosti. To se podrazumeva.

U ovakvom sistemu neznanje je neophodan, zakonski obavezan preduslov za osećaj zaštićenosti. U tom smislu, rečit je podatak da jedini zločin za koji oni iz nacionalno-bezbednosne strukture mogu biti pozvani na odgovornost nije krivokletstvo pred Kongresom, niti uništavanje dokaznog mat-erijala o krivičnom delu, ni mučenje, ni otmica, ni atentat, ni smrt zatvorenika u nelegalnim zatvorima, nego uzbunjivanje, odnosno informisanje američkog naroda o tome šta njegova vlada zapravo radi. A za taj zločin, i samo za taj zločin, prestupnik je gonjen do krajnjih zakonskih granica (i preko njih) sa žarom nezabeleženim u američkoj istoriji. Uzmimo samo jedan primer – jedini Amerikanac osuđen na zatvorsku kaznu u vezi sa CIA-inim programom torture iz Bušovog doba je Džon Kirjakou, CIA-in uzbunjivač koji je novinaru otkrio ime jednog agenta iz ovog programa.

I pored svega ovoga bilo je i nekih dobrih napisa u velikim medijima od ljudi poput Džejmsa Rajzena i Bartona Gelmana o postlegalnim aktivnostima bezbednosne države i što je još važnije, uprkos tome što je Obamina administracija redovno koristila Zakon o špijunaži iz doba Prvog svetskog rata, uzbunjivači iz državnih organa su ipak progovarali i iznosili neke zaprepašćujuće podatke o sistemu uvedenom u naše ime ali bez našeg znanja.

Među njima se ističe jedan mladić koga sad zna čitav svet. U junu prošle godine, zahvaljujući novinaru Glenu Grinvaldu i rediteljki Lori Poitras, Edvard Snouden, ugovorac koji je radio za NSA i pre toga za CIA-u, ušetao je u naše živote iz hotelske sobe u Hong Kongu. Sa zalihom dokumenata koji se još uvek objavljuju, izmenio je naš pogled na svet. Okrivljen je po Zakonu o špijunaži. Ako je on zaista „špijun“, onda je špijunirao za nas, za američki narod i za svet. Zaprepašćenoj planeti otkrio je globalnu nadzornu državu nezapamćenih ambicija i dometa, sistem zasnovan na jednoj premisi: da privatnost više ne postoji i da su svi, teoretski (a u velikoj meri i praktično) pod nadzorom.

Rediteljka Lora Poitras i novinar Glen Grinvald sada su poznati gotovo koliko i Snouden, jer su mu pomogli da dopre do sveta. Njen novi film nas vraća u jun 2013. i zaključava nas u onu hotelsku sobu u Hong Kongu sa Snoudenom, Grinvaldom, Juanom Mekaskilom iz Guardiana i samom Lorom Poitras, na osam dana koji su promenili svet. Pre tog trenutka bili smo u mraku. Posle njega makar bolje shvatamo prirodu mraka koji nas okružuje. Odgledavši njen film u prepunom bioskopu na Njujorškom filmskom festivalu, sastao sam se sa Lorom Pouitras u maloj sali u hotelu Loews Regency da porazgovaramo o tome koliko se naš svet promenuio i kakvu je ulogu ona u tome odigrala.

Recite nam za početak šta smo po vašem mišljenju saznali od Edvarda Snoudena o tome kako naš svet zaista funkcioniše?________ Najupečatljivije Snoudenovo otkriće bile su razmere onoga što rade NSA i koalicija Petoro očiju [Australija, Kanada, Novi Zeland, Velika Britanija i SAD], njihova nezasitost za svim podacima, za ukupnim podacima neselektivnog nadzora, dok na razne načine pokušavaju da prikupe svaku interakciju. Njihov etos je „sakupiti sve“. Sarađivala sam na jednoj reportaži sa Džejmsom Rajzenom iz New York Timesa o dokumentu – četvorogodišnjem planu za signalni obaveštajni rad – u kojem oni opisuju ovo vreme kao „zlatno doba signalnog obaveštajnog rada“. Za njih je internet upravo to: osnova za zlatno doba špijuniranja svih. Ova fokusiranost na sveukupno, neosnovano nadgledanje čitave planete svakako najviše čudi. Mnogi su programi bili tome posvećeni. Pritom imate i NSA i GCHQ (britansku obaveštajnu službu( koje se bave lovom na tehničare i telekomukacije. Na Interceptu je objavljen članak o jednom dokumentu NSA iz Snoudenove arhive, čiji podnaslov glasi „I Hunt Sysadmins“ (Lovim sistem administratore). Pokušavaju da pronađu čuvare informacija, ljude zadužene za bezbednost podataka o klijentima. Tako da s jedne strane postoji pasivno prikupljanje svega, dok s druge strane nešto prikupljaju i na taj način, drugim putem. Mislim da je jedna od od najšokantnijih stvari koliko malo su naši izabrani zvaničnici znali o tome šta radi NSA. Kongres se obaveštava iz novinskih napisa i to je zaprepašćujuće. Snouden i (bivši zaposlenik NSA) Vilijam Bini, koji se takođe pojavljuje u filmu kao uzbunjivač iz ranije generacije, jesu ljudi koji razumeju u čemu je opasnost. Mi koji nismo eksperti možda maglovito shvatamo ovu tehnologiju, ali oni zaista razumeju na kakav se opasan način ona može upotrebiti. Jedna od najjezivijih stvari po meni je mogućnost retroaktivne pretrage, tako da možete da se vratite unazad i da pogledate ko je s kim bio u kontaktu i gde su se nalazili. Naravno, kada je u pitanju moja novinarska profesija, ovo državi omogućava da prati na čemu radite, s kim razgovarate i gde ste bili. Tako da, bez obzira na moju obavezu da zaštitim svoje izvore, država može da ima podatke koji će joj omogućiti da identifikuje s kim razgovaram.

Da postavim isto pitanje drugačije: šta bi svet bio bez Edvarda Snoudena? Na neki način, mi sada živimo u Snoudenovoj eri.________ Slažem se da nam je Snouden omogućio da izaberemo kako ćemo dalje nastaviti. Sada smo na prekretnici i nismo tačno sigurni kojim putem da krenemo. Bez Snoudena, svi bismo još uvek živeli u neznanju o količini informacija koje država prikuplja. Mislim da je Snouden promenio svest o opasnostima nadzora. Sada vidimo advokate koji na sastanke ne unose mobilne telefone. Ljudi počinju da shvataju da uređaji koje nose sa sobom otkrivaju našu lokaciju, s kim razgovaramo i razne druge podatke. Tako da smo posle Snoudenovih otkrića imali pravu promenu svesti.

Ali očigledno nema dokaza da je država promenila svoju svest._________ Stručnjaci u oblasti nadzora, privatnosti i tehnologije kažu da moraju postojati dva koloseka: politički i tehnološki. Tehnološki kolosek je enkripcija. Ona funkcioniše i ako želite privatnost treba da je koristite. Već smo videli promene u nekim velikim kompanijama – Google, Apple – oni sada shvataju koliko su nezaštićeni podaci njihovih korisnika, pa ako su nezaštićeni onda i njihov posao trpi, tako da možemo videti jačanje tehnologija enkripcije. Za to vreme, na državnom nivou nijedan program nije zaustavljen, uprkos međunarodnom pritisku.

Kakav je utisak Snouden ostavio na vas kad ste ga upoznali? Mislim, niste znali koga ćete sresti, zar ne?_________ Bila sam u prepisci sa anonimnim izvorom oko pet meseci, i tokom tog perioda se naravno stvore određene predstave o tome kakva bi to osoba mogla biti. Zamišljala sam ga kao nekog u kasnim četrdesetim ili ranim pedesetim godinama. Pretpostavljala sam da pripada internet generaciji jer je tehnički vrlo stručan, ali imajući u vidu kakav je pristup imao informacijama, mislila sam da je sigurno stariji. Tako da sam se iznenadila. Iz ove perspektive, shvatam kako je značajno što je neko toliko pametan, toliko mlad, ko je imao toliko toga da izgubi – toliko rizikovao. Pomirio se sa odlukom koju je doneo, znajući da bi njene posledice mogle da ga koštaju života, ali da je to ipak prava odluka. Verovao je u nju i kakve god posledice bile, bio je spreman da ih prihvati. Neverovatno je upoznati nekog ko je doneo takve odluke. I biti u prilici da zabeležiš kako je Glen([Grinvald) uskočio i agresivno pogurao da ovi izveštaji izađu na videlo, i tako promenio narativ. Pošto smo Glen i ja tome pristupili iz perspektive posmatrača, narativ se odvijao tako da niko nije znao kako da reaguje. Zato mislim da je država u početku bila šokirana. Ne događa se svaki dan da je uzbunjivač spreman da se predstavi. Mislim da nam je Snouden omogućio da sada razumemo prirodu globalne nadzorne države koja nas posmatra, ali uvek pomislim, pa to je samo jedan momak iz jedne od 17 umreženih obaveštajnih agancija. Budući da se vaš film završava tako što se pojavljuje još jedan izvor ili više njih iz tog sveta i otkriva, između ostalog, podatke o ogromnom spisku sumnjivih na kojoj se i vi nalazite, zanima me šta mislite, koliko toga još uvek ne znamo? Pretpostavljam, kad bi se pojavili uzbunjivači iz najvažnijih pet ili šest agencija, CIA, DIA, Nacionalne geoprostorne obaveštajne agencije itd, sa sličnim dokumentima kao Snouden, da bismo svi zanemeli na prizor sistema stvorenog u naše ime. Ne mogu da nagađam šta ne znamo, ali mislim da ste u pravu u pogledu obima i dimenzija i potrebe da se te informacije otkriju. Mislim, pogledajte samo CIA-u i njene pokušaje da uguši istragu o programu torture u Senatu. Imajte u vidu da živimo u zemlji koja je a) legalizovala mučenje i b) za to nikad niko nije odgovarao, a sada CIA koči interne pokušaje vlade da utvrdi šta se dogodilo. To je zastrašujuće okruženje. Što se tiče onoga što izlazi na videlo, ne dopada mi se kad govorimo o jednom, dva ili tri izvora. Mnogi izvori su dali doprinos našem izveštavanju i mislim da im Amerikanci duguju zahvalnost za rizik koji su preuzeli. Iz lične perspektive, budući da sam na spisku sumnjivih i da sam godinama pokušavala da saznam zašto, i da država odbija da potvrdi ili negira i samo postojanje takvog spiska, važno je da se njegovo postojanje objavi tako da javnost zna da takav spisak postoji, i da sudovi sada mogu da se pozabave njegovom zakonitošću. Mislim, osoba koja je ovo otkrila mnogo je zadužila našu javnost i ja sam joj lično zahvalna.

Govorite o nepoznatom izvoru koji se pojavljuje na kraju filma i koji otkriva da na velikom spisku sumnjivih pored vašeg stoji još milion i dvesta hiljada imena. U tom kontekstu, kako izgleda putovati danas kao Lora Poitras?_________ Dve hiljade dvanaeste pripremala sam se za montažu filma i odlučila sam da napustim SAD, jer sam smatrala da ne mogu da zaštitim svoj mat-erijal kad uđem u Ameriku. Ova odluka se zasnivala na šestogodišnjem redovnom zaustavljanju i ispitivanju prilikom svakog mog povratka u Sjedinjene Države. Jednostavno sam sve sabrala i zaključila da je rizik montiranja filma preveliki u Americi, tako da sam 2012. počela da radim u Berlinu. A onda sam u januaru 2013. dobila prvi mejl od Snoudena.

Dakle, pokušavali ste da zaštitite…__________ …neki drugi ma-terijal. Snimala sam sa uzbunjivačem iz NSA Vilijamom Binijem, sa Džulijanom Asanžom, Džejkobom Eplbaumom iz projekta Tor, sa ljudima koje je Amerika već proganjala, i smatrala sam da ma-terijal koji sam imala nije bezbedan. Stavljena sam na spisak sumnjivih 2006. Zaustavljana sam i ispitivana na granici prilikom povratka u SAD verovatno 40-ak puta. Kad bih brojala zaustavljanja u zemlji i na evropskim pasoškim kontrolama, verovatno bismo došli do cifre od 80 do 100 puta. To je postala redovna stvar, da me ispituju gde sam bila i s kim sam se viđala. Obrela sam se u sistemu iz kojeg nisam videla izlaz, na toj kafkijanskoj listi čije postojanje SAD čak ni ne priznaje.

Da li su vas i sada zaustavili kad ste dolazili?_________ Nisu. Zaustavljanja su prestala 2012. posle jednog prilično neverovatnog incidenta. Vraćala sam se preko aerodroma u Njuarku i zaustavili su me. Izvukla sam beležnicu jer uvek beležim u koje vreme sam zaustavljena i kako se zovu službenici i slično. Ovaj put su mi zapretili da će mi staviti lisice jer zapisujem. Rekli su, „Spustite olovku!“ Tvrdili su da mogu da upotrebim olovku kao oružje i da nekog povredim. „Sustite olovku! Olovka je opasna!“ A ja sam pomislila, pa vi niste normalni. Nekoliko ljudi je vikalo na mene kad god bih pomakla olovku da nešto zapišem, kao da je nož. Posle toga sam shvatila da je ovo otišlo predaleko, odlučila da je bolje da nešto učinim i pozvala sam Glena. On je napisao članak o mojim iskustvima. Posle tog članka, malo su popustili.

Snouden nam je otkrio mnogo toga o globalnoj strukturi nadziranja. Mnogo manje znamo o tome šta se radi sa svim ovim podacima. Zanimljivo je koliko su slabo iskoristili te podatke, recimo u svom ratu protiv terorizma. Mislim, kao da su uvek jedan korak iza Bliskog istoka, ne samo što kasne za događajima, nego kaskaju i za onim što bi mogao da im kaže neko ko ima pristup samo javno dostupnim podacima. Meni je to neverovatno. Šta znate o tome šta oni rade sa ovim okeanom podataka, sa jotabajtima koje prikupljaju?________ Snouden i mnogi drugi ljudi, uključujući i Bila Binija, kažu da ih je taj mentalitet – pokušaj da us-isaju sve što mogu – doveo u situaciju da su zatrpani informacijama, tako da propuštaju stvari koje bi mogle da budu očigledne naznake. Na kraju, sistem koji su stvorili ne vodi ka njihovom navodnom cilju, a to je bezbednost, jer moraju da obrade previše podataka. Nisam sigurna kako to da shvatim. Mnogo razmišljam o tome, jer sam snimila jedan film o ratu u Iraku i jedan o Gvantanamu. Čini mi se da je reagujući na napade 11. septembra Amerika napala jednu malu, vrlo radikalnu grupu terorista i upustila se u aktivnosti koje su proizvele dve generacije pune antiameričkog naboja, motivisanog stvarima kao što su Gvantanamo i Abu Graib. Umesto da smislimo kako da reagujemo na tu malu grupu ljudi, mi smo proizveli čitave generacije ljudi koji su vrlo besni i koji nas mrze. A onda razmišljam, ako je cilj bezbednost, od kakve je ovo pomoći, jer sada ima još više ljudi koji mrze Sjedinjene Države, više ljudi koji nameravaju da nas povrede? Dakle, ili cilj koji navode nije pravi cilj ili prosto ne mogu da se pomire sa činjenic-om da smo napravili ogromne greške u reakciji.

Zaprepašćuje me činjenica da je taj neuspeh na neki način iskorišćen kao odskočna daska za uspeh. Mislim, izgradnja nezapamćenog bezbednosnog aparata i najveća eksplozija prikupljanja obaveštajnih podataka proizašli su iz neuspeha 11. septembra. Niko nije odgovarao, niko nije kažnjen, niko nije ni smenjen – i svaki sličan neuspeh, uključujući i onaj nedavno na travanjaku Bele kuće, koristi se samo za učvršćivanje tog sistema. Kako to tumačite? Ne verujem da ti ljudi razmišljaju: moramo da grešimo da bismo uspeli. Ne verujem u takve teorije zavere ali verujem da je na čudan način neuspeh izgradio ovaj sistem i mislim da je to neobično. Ne znam ništa više. Mogu s tim da se složim. Činjenica da je CIA znala da su dva otmičara ušla u SAD i da nije obavestila FBI i da niko nije ostao bez posla je šokantna. Umesto toga, mi okupiramo Irak, koji nema nikakve veze sa 11. septembrom. Mislim, kako se donose takve odluke?